Centar za kulturu u Požarevcu: Više od četiri decenije kulturnog života

Na današnji dan, 14. aprila 1982. godine, po tmurnom i kišovitom vremenu, u Požarevcu je svečano otvoren Dom kulture – zgrada koja će u godinama koje su usledile postati jedno od najvažnijih mesta kulturnog i javnog života grada. Kako god se kroz decenije zvao, Dom omladine, Dom omladine i pionira, Dom kulture ili Centar za kulturu, ostao je mesto okupljanja mladosti, talenta i umetnosti. 

Za Dragog Ivića, diplomiranog producenta koji je u ovoj ustanovi radio od njenog osnivanja, a kasnije bio i njen direktor, taj trenutak bio je mnogo više od useljenja u novu zgradu. Bio je to završetak dugog čekanja da Požarevac dobije prostor dostojan grada koji je prerastao stari dom u Ulici kneza Lazara, u zgradi u kojoj se danas nalazi Muzička škola.

„Bili smo nestrpljivi da uđemo u novu zgradu. Pokazalo se od prvog dana da je ona gradu bila više nego neophodna“, priseća se Ivić. 

Nova zgrada bila je za tadašnje prilike gotovo nestvarna: više od 4.000 kvadrata, automatsko grejanje i hlađenje, rotaciona bina, velika scena i savremena tehnička oprema. Nije slučajno što je oni koji su je dočekali pamte kao izuzetno savremen prostor, kakav se u to vreme retko viđao.

 Prvi direktor Centra za kulturu bio je Milan Šegrt, dok je Domom kulture upravljao Dragoslav Jović Ćira. Ubrzo po otvaranju, ustanova je počela da raste i kadrovski, pa je uz nove programe rasla i potreba za zaposlenima različitih profila, od tehničkog osoblja do urednika i organizatora. 

Svečano otvaranje izvedeno je domaćim snagama, uz scenografiju, režiju i učešće amatera grada, dok je prvi veliki javni koncert održao ruski ansambl „Berjozka“. Među prvim predstavama pominju se domaće produkcije, a potom i naslovi poput „Stanoje Glavaš“ i „Sabirnog centra“.

Vrlo brzo Dom kulture postao je mesto u kome se nije čekalo da velika kultura stigne izdaleka, ona je u Požarevac dolazila redovno. Sa beogradskim pozorištima postojali su stalni ugovori, pa su se tokom meseca igrale dve pozorišne predstave, uz po jednu baletsku i opersku. Publika je imala priliku da gleda i naslove za koje je u Beogradu bilo teško doći do karata.

„Dešavalo se da kolege iz Beograda dolaze kod nas da gledaju predstave, jer se tamo karta teško mogla nabaviti“, kaže Ivić, podsećajući da je Požarevac u to vreme imao saradnju sa Jugoslovenskim dramskim pozorištem, Ateljeom 212 i drugim važnim kućama. 

Posebno mesto imala je i saradnja sa Bitefom, zahvaljujući kojoj su u Požarevac stizale i međunarodne predstave, uključujući i gostovanja ansambala iz Indije i Ukrajine. To je Centar za kulturu izdvajalo kao ustanovu koja nije bila važna samo za grad, već i za širi region. 

Ivić smatra da najveća vrednost ove ustanove nikada nije bila samo u zgradi i opremi, već u ljudima koji su je stvarali.

„Imali smo i imamo izvanredan kolektiv. Osnovno je da ljudi vole taj posao, a onda dolaze znanje, iskustvo i sve ostalo. Teško je i zamisliti kulturni život Požarevca bez ove ustanove“, ističe on.

Bez nje, dodaje Ivić, ostala bi velika praznina, ne samo u kulturi, već i u javnom životu grada – bez pozorišta, bioskopa, izložbi, književnih večeri, folklora, festivala i brojnih događaja koji su godinama činili njegov identitet.

Danas je Centar za kulturu Požarevac jedan od najvažnijih nosilaca kulturnih i umetničkih dešavanja u Braničevskom okrugu i neizostavan deo identiteta grada.