Violina koja je preživela rat: Priča o Svetislavu Nikoliću iz Drmna

Priča o Svetislavu Nikoliću, dedi poznatog harmonikaša Novice Nikolića Patala, priča je o tihom čoveku čiji je život, i bez mnogo izgovorenih reči, ostavio dubok trag. Potekao iz Drmna, rano je otkrio muziku kao svoj oslonac i način izražavanja.

Njegov put odveo ga je daleko od rodnog mesta: iz Memingena, preko kratkog utočišta u Švajcarskoj, pa nazad porodici u Jugoslaviju, gde ga je dočekala tišina u kojoj je proveo ostatak života. Sa sobom je poneo senke rata, bolest koja ga je sve više zatvarala u sebe i tihu čežnju za ženom koju je upoznao u Bernu.

O onome o čemu nije govorio, govorila je njegova violina.

Mladost i muzika

Svetislav Nikolić, u selu poznat pod nadimkom „Mune“, rođen je 8. januara 1915. godine, bio je samouki violinista: nije pohađao školu, nije znao da čita ni piše, ali je instrument savladao izuzetnim sluhom, upornošću i svakodnevnim sviranjem u mahali, gde je već u mladosti stekao ugled veštog muzičara.

Često je odlazio u selo Desine, gde je svirao sa tamošnjim ansamblom od jedanaest izuzetno nadarenih violinista, poznatim širom kraja. Njihova muzika prenosila se isključivo sluhom, sa neverovatnom preciznošću i sigurnošću, retko čujnom van romskih zajednica.

Desinski ansambl bio je toliko cenjen da ih je posećivao i Vlastimir Pavlović Carevac, jedan od najznačajnijih stvaralaca srpske narodne muzike. Govorio je da ga je fascinirala njihova lakoća sviranja bez ispisanih nota — samo srcem i sluhom.

Početkom Drugog svetskog rata njihova muzika je naglo prekinuta. Dok je Svetislava put odveo u zarobljeništvo, sudbina njegovih drugova iz Desina završila se tragično. Prema zapisima „Carevčeve lire“, svih jedanaest članova ansambla streljano je 1943. godine na Čačalici u Požarevcu tokom nacističkih odmazdi.

U nekim izvorima sačuvana je Carevčeva rečenica:
„Nije streljan samo orkestar, već i jedan deo duše ovog kraja.“

Zarobljavanje i radni logor

Svetislav je odveden iz Drmna 21. aprila 1941. godine, zajedno sa pedesetak meštana koje je tog dana privela Nedićeva vojska. Sakupili su ih ispred stare kafane u centru sela, zaprežnim kolima prevezli do železničke stanice u Požarevcu, a zatim u nepoznatom pravcu. Za sobom je ostavio suprugu Milicu i dvoje male dece, a sa sobom poneo samo violinu — jedini predmet koji je u tom trenutku imao smisla.

Deportovan je u Stalag VII B Memmingen, logor pod upravom nemačkog Wehrmachta. Dolaskom u logor njegovo ime zamenjeno je brojem 4106. To je bio administrativni gest koji je jasno pokazivao da čovek prestaje da bude osoba i postaje radna jedinica.

Među retkim stvarima koje mu nisu oduzeli bila je violina. Po predanju meštana, upravo mu je ona u nekim trenucima olakšala položaj: povremeno bi zasvirao na zahtev stražara, što ga je, kako se verovalo, poštedelo najtežih poslova. Iako ta priča nije zvanično dokumentovana, ostala je deo lokalnog sećanja.

Raspoređen na prisilan rad u okolna sela, radio je najteže poslove — na poljima, u štalama, na prugama. Hleb je bio redak, umor stalan, a život sveden na preživljavanje.

U takvim uslovima violina nije mogla da ublaži glad, ali mu je vraćala osećaj da još postoji.

Memingen je pred kraj rata pretrpeo teško savezničko bombardovanje. Najjači napad 20. aprila 1945. pogodio je železničku stanicu i gradske četvrti, ostavljajući za sobom ruševine i dim koji se danima dizao nad gradom. Iako Stalag VII B nije bio meta i nije direktno oštećen, zarobljenici su jasno osećali detonacije i potrese — svaki udar bio je podsetnik da se front približava i da se rat bliži svom kraju.

Samo šest dana kasnije, 26. aprila, američke trupe ušle su u Memingen i oslobodile logor. Pred njima su stajali ljudi na ivici snage, iscrpljeni od godina neizvesnosti i straha, nesigurni čak i u značenje reči sloboda. Kolone izmučenih zarobljenika krenule su polako ka budućnosti koju su jedva mogli da zamisle.

Među njima bio je i Svetislav Nikolić — izgladneo, iscrpljen, ali živ.

Boravak u Švajcarskoj (1945–1949)

Nakon oslobađanja, mnogi zarobljenici čekali su organizovani povratak svojim državama, dok su drugi pokušavali da se domognu sigurnijih krajeva Evrope. U tom posleratnom metežu, Svetislav se priključio grupama koje su se uputile ka Švajcarskoj, noseći sa sobom svoju violinu.

U Bernu je započeo najmirniji deo svog života. Posle godina gladi, straha i poniženja, Švajcarska mu je pružila sigurnost koju do tada nije poznavao. Radio je u fabrici stakla — posao težak, ali stabilan, dovoljan da mu vrati osećaj svakodnevice.

U Bernu je upoznao ženu iz tog grada, sa kojom je započeo zajednički život i dobio ćerku. Iako je u Jugoslaviji imao suprugu i dvoje dece, Švajcarska mu je bila utočište — prostor u kojem je prvi put posle rata mogao da diše i da pripada, makar nakratko.

Njegovo prebivalište vodilo se na adresi restorana „Thorpark“, uz gradski zoološki vrt. Nije poznato da li je tu i radio ili je bio evidentiran administrativno, ali dokumenti potvrđuju da se njegovo ime tu vodilo sve do jeseni 1949. godine.

Uprkos radu u fabrici, violina ga nikada nije napustila. Svirao je na radničkim zabavama, skromnim okupljanjima i malim lokalnim priredbama. U sećanjima meštana ostao je upamćen kao „onaj Jugosloven sa violinom“ — tih, nenametljiv, ali uvek prisutan kroz muziku.

U oktobru 1949. godine švajcarske vlasti izdale su dopis, „posredstvom policijskog odeljenja“, kojim je određeno da mora napustiti zemlju 22. oktobra. Razlozi nisu u potpunosti navedeni, ali kombinacija tadašnjih pravila za raseljena lica i pritiska porodice u Jugoslaviji najverovatnije je dovela do njegovog povratka.

Povratak u domovinu i narušeno zdravlje

Povratak u Jugoslaviju nije bio povratak u mir. Rat, godine logora, odlazak iz Berna, gubici i razdvojenost ostavili su duboke posledice.

Ubrzo po povratku pojavili su se simptomi teške duševne bolesti, koja ga je sve više povlačila u tišinu i činila izuzetno osetljivim na zvukove.

U kući se nije smelo zalupiti vratima, zakašljati ili povisiti glas. Svaki nagli zvuk vraćao ga je u dane detonacija i lomova.

Meštani ga pamte kao čoveka koji je retko govorio, šetao sam, sedeo sam i često svirao — ispod stare trešnje ili na klupi u svojoj ciganskoj mahali.

O logorskim danima govorio je malo, kratko i nevoljno. Zarobljeništvo je ostavilo duboke rane, ali ga je isto toliko bolela i tuga za Bernom — za ženom koju je tamo zavoleo i detetom koje je ostalo s njom. Oni koji su ga poznavali govorili su da ga je ta tuga pratila sve do kraja života.

Njena pisma iz Švajcarske povremeno su stizala — kratke poruke, fotografije njihove ćerke i poneko pakovanje žica za violinu. Sve je to čuvao u ćemanu, kao nešto dragoceno i lomljivo — jedino što ga je još vezivalo za izgubljeni deo njegovog života.

Nikada ih više nije video.

Ipak, među potomcima i meštanima i danas se prepričava priča da je njegova ćerka, mnogo godina kasnije, dolazila u Jugoslaviju želeći da ga pronađe. Prema onome što se prenosilo, do njihovog susreta nije došlo, najverovatnije zbog njegove tadašnje bolesti, ali njena potraga ostala je deo porodičnog sećanja koje se čuva sa tihim poštovanjem.

Spas je pronalazio u svojoj violini. Sedeo bi ispod stare trešnje i svirao dugo, tiho, često sa suzama koje nije ni pokušavao da sakrije.

Njegova muzika govorila je sve ono o čemu je ćutao.

Trag koji je ostavio

Do poslednjih dana svog života Svetislav je svirao. Najčešće je sedeo na klupi u svojoj ciganskoj mahali, sa violinom u ruci, i tiho izvlačio tonove koji su govorili umesto njega.

U toj muzici bila je njegova životna priča — sve ono što nikada nije umeo ili mogao da izgovori.

Svetislav Nikolić preminuo je tiho, u 88. godini, i sahranjen je sa svojom violinom — jedinim svedokom svega što je preživeo, voleo i izgubio.

Ostavio je iza sebe niz neispričanih priča, ali i trajno nasleđe: muziku i emociju koja živi kroz njegove potomke — unuka Novicu, praunuka Nenada i Nenadovu ćerku Milicu — i kroz dokumente, uspomene i sećanja koja čuvaju lik skromnog čoveka koji je, uprkos svemu, do poslednjeg daha ostao veran svojoj violini.