Badnji dan je ime dobio po Badnjaku, hrastovom drvetu, koje se na taj dan seče i pali. Običaji za Badnji dan su se vekovima prenosili. Glavno obeležje je Badnjak koji se seče tog jutra.
Mnogi od običaja su vremenom zaboravljeni, a takođe se i razlikuju od mesta do mesta, ali postoje i oni koji su svima zajednički ili slični.
Na primer loženje badnjaka je povezano sa ognjem i ognjištem i to je središnji element ovog praznika. Simbol je rađanja novog sunca, a mladi hrast je spaljivanjem davan ognju radi nove godine, a varnice koje bi izbile iz plamena najavljivale bi rod i prinos.
Odlazak u seču badnjaka ispraćen je pucnjima iz pušaka i prangija. Ranom zorom, muškarci kreću, a najčešće otac i sin, da pronađu i donesu kući badnjak. Zavisno od kraja biraju se različiti badnjaci, pa tako u istočnoj Srbiji biran je cer, a zapadnoj hrast ili bukva. Broj badnjaka takođe zavisi od kraja u kojem se seče, negde se seče jedan, dva ili tri badnjaka, ali postoje i mesta u kojima se seče čak devet.
Postoji i pravilo da se donosi onoliko badnjaka koliko ima muških članova u porodici. Uglavnom se sekla jedna grana drveta koja se cela donosila kući pa se onda delila na više delova.
Pre sečenja drvetu se nazove „dobro jutro“ i čestita mu se praznik i moli se da podari porodici sreću i zdravlje. Kada domaćin donese badnjake, prisloni ih na kućni zid i tek ih sa prvim mrakom unosi u kuću i stavljaju na ognjište.